Priča je počela 1972. godine kada je Marta Levasi bila u San Veliju, na obuci za instruktorku skijanja. Rano jednog jutra, po rasporedu, trebalo je da prisustvuje nekom pedagoškom seminaru na vrhu planine… „i sedela sam na uspinjači pored jednog finog mladog čoveka”, sećala se. „Spomenula sam kako je izgledao čilo za tako rano jutro, a on mi je ispričao o dubokom odmoru koji se postiže uz pomoć transcendentalne meditacije i govorio mi je o tome tokom celog uspona na planinu. Naučila sam da meditiram i to je postao važan deo mog života.”

Nedugo pošto je Marta Levasi počela da meditira, razgovarala je s Linčom telefonom, a on je osetio neku promenu u njenom glasu. Pitao ju je šta se događa i ona mu je ispričala o transcendentalnoj meditaciji i zatim ga uputila na centar Pokreta za duhovnu obnovu. „To mesto je bilo idealno za Dejvidov sledeći korak”, rekla je Marta. „Možda ga ne bi svaki centar toliko oduševio, ali je ovaj bio kao skrojen za njega – dopalo mu se kako se osećao tamo i 1. jula 1973. godine naučio je da meditira. Dejvid mi je, mnogo pre nego što se išta od ovoga dogodilo, kazao da je često razmišljao o široj slici, a verovanje transcendentalne meditacije da tamo negde postoji prosvetljenje našlo je odjeka u njemu.”

Centrom Pokreta za duhovnu obnovu upravljao je Čarli Lutes, koji je bio jedan od prvih ljudi u Americi koji se uključio u meditacijski program Maharišija Maheša Jogija, program koji se vrti oko jednostavnih tehnika koje omogućuju vežbačima da dosegnu najdublje nivoe svesti, a koji svoje korenove ima u prastaroj vedskoj mudrosti. Po donošenju transcendentalne meditacije u Sjedinjene Države, 1959. godine, Mahariši je otvorio na stotine centara širom sveta u partnerstvu s Lutesom, uključujući prvi američki centar za transcendentalnu meditaciju u Santa Moniki, gde su Lutesova nedeljna predavanja privlačila velike gomile sveta tokom sedamdesetih. Linč je redovno prisustvovao predavanjima.

„Čarli je bio kao brat Maharišiju, i on je bio Dejvidov oslonac”, rekla je Marta Levasi. „Dejvid se veoma zbližio sa Čarlijem i njegovom suprugom Helen.”Svi koji su poznavali Linča bili su iznenađeni koliko ga je meditacija promenila. „Dejvid je bio znatno mračniji pre nego što je počeo s meditiranjem”, prisetila se Smolova. „Od toga je postao smireniji, manje frustriran, to ga je razvedrilo. Bilo je kao da je spao neki teret s njega.”

Pošto je gotovo dve godine svaki trenutak u danu posvećivao Glavi za brisanje, Linč je u svom životu napravio mesta i za meditaciju. „Svi smo otišli da gledamo Maharišija kad je gostovao u emisiji Merva Grifina”, rekla je Marta Levasi. „Ketrin je došla s Dejvidom i on je nosio lep blejzer i belu košulju, i dok su ulazili, neko je rekao: ’Vas dvoje! Ovamo!’ Sproveli su ih dole u prednji red – valjda im se dopalo kako su izgledali – pa je Dejvid dospeo pravo napred, izgledao je dobro, mora da je bilo uzbudljivo.”

U tom periodu, Linč je izradio nekoliko crteža koji su refleksija onoga kako se menjao. U „Ulivanju postojanja”, crteži dve mračne, drvolike forme postavljeni su jedan uz drugog; tu je prizma u boji, u osnovi forme sleva, dok forma zdesna ima boju i u osnovi i na vrhu. Crteži koji prizivaju u sećanje rast prikazuju podzemne forme koje izbijaju na površinu, a tu su i nenaslovljene kompozicije s kombinacijama prepoznatljivih elemenata – drveća, oblaka – apstraktnog oblika, koje odaju utisak hodnika na ulazima u katedrale s kupolama.

„Bilo mi je pet godina kad je tata počeo da meditira i definitivno sam bila svesna promene koja se u njemu dogodila”, sećala se Dženifer Linč. „Pamtim da je bilo manje vike, ali sam upravo tada, takođe, počela da osećam kao da je manje prisutan.” Meditacija je u Linčov život donela ono što mu je bilo potrebno, ali je pogoršala narastajući raskol u njegovom braku. „Dejvid je obožavao Čarlija Lutesa, koji je bio fin čovek, ali mene nije interesovalo ništa od onoga što je govorio”, sećala se Pegi Rivi. „Dejvid nije mogao da razume zašto meni meditacija nije bila uzbudljiva, jer on je u tom momentu zapravo želeo duhovnost, a ja sam želela da izlazim i zabavljam se.”

Meri Fisk se tada već bila vratila na Istočnu obalu i radila je u Vašingtonu za senatora Hermana Telmadža iz Džordžije. „Jedne večeri sam bila u kancelariji, razgovarala sa Džekom telefonom, i Dejvid je uzeo telefon i počeo da mi govori o meditaciji – tada smo u stvari počeli da komuniciramo”, rekla je Fiskova, koja se opet preselila u Los Anđeles krajem te godine. Linč ju je odveo u centar Pokreta za duhovnu obnovu i ona je počela redovno da ga posećuje. „Čarli Lutes je bio dinamičan, zgodan, perceptivan čovek koji je umeo da promeni energiju u prostoriji”, sećala se Fiskova. „Bitlsi su ga zvali ’kapetan Kundalini’ – bio je impresivan.”

„Meditacija je promenila Dejvida i on je postao konzervativan – prestao je da jede meso i da puši”, nastavila je Fiskova. „Pričao mi je da je bilo meseci kad mu je u glavi stalno bila cigareta od metar i po – nije mogao da se otrese tih misli – ali je uspeo da prestane da puši. Takođe je počeo da se oblači drugačije i dve kravate i šešir izjeden moljcima su nestali. Oblačio se lepo kad je odlazio u centar.”

Za to vreme Linčov brak se nadalje pogoršavao. „Jednom sam došla kući s posla na ručak i Dejvid je bio tamo”, sećala se Pegi Rivi, „i rekla sam: ’Pitam se da li treba da razmislimo o rastajanju.’ On je rekao: ’Ne voliš me onoliko koliko si me nekad volela, zar ne?’, što je trebalo da znači da ni on mene više ne voli toliko, pa sam rekla: ’Mislim da ne.’ Bila sam stigla do tačke kad me više nije toliko fascinirao način na koji njegov um funkcioniše i želela sam malo vreme na za sebe. Klaustrofobično je živeti u tuđoj glavi. Osim toga, šta čovek da radi? Da se bori da održi brak? Ne bih se borila protiv neke devojke iz komšiluka. To bi značilo da sam sama protiv gomile žena, uz to još i Holivuda. ”Tokom tih godina Linč je u potpunosti živeo noću, a ubrzo nakon što se razišao s Pegi, našao je posao – isporučivao je Volstrit džurnal za 48,50 dolara nedeljno.

Marta Levasi mu je jednom pravila društvo na njegovoj ponoćnoj ruti i sećala se toga kao sjajnog iskustva. „Sve je organizovao, s novinama nagomilanim na suvozačkom sedištu; a ja sam sedela na zadnjem sedištu njegove folksvagen bube zato što mu je trebalo da oba prozora budu slobodna. Rutu je poznavao kao svoj dlan i napravio je čitavu umetnost od izbacivanja novina kroz prozore. Voleo je da određene prozore pogodi na određeni način zato što su u tim kućama odmah palili svetla”. Snimanje Glave za brisanje nastavljeno je u maju 1974. godine i trajalo je sporadično tokom sledeće godine. Približno u to isto vreme, Splet je napustio Los Anđeles kako bi proveo nekoliko meseci u Findornu, jednoj utopijskoj zajednici u severnoj Škotskoj, čiji su osnivači Piter Kedi i Doroti Maklin tvrdili da su u direktnoj vezi sa duhovima prirodnog sveta. Nedugo pošto je Splet otišao, Dorin Smol se preselila u Santa Barbaru i za Linča su se stvari zakomplikovale.

Džordž Stivens mlađi se dogovorio sa Sidom Solouom, direktorom laboratorije „Konsolidejtid film indastriz”, da obradi Linčov film za džabe, ali je AFI počeo da povlači delove opreme i, kao i obično, para nije bilo. „U jednom momentu Dejvid je rekao: ’Mislim da moramo da prekinemo’”, sećao se Elms. „Ketrin, Džek i ja smo se pogledali i rekli: ’Dejvide, ne možemo da prekinemo – nije gotov. Smislićemo već nešto.’” I tako su ostali na tome.

Jednog dana, Linč je sedeo u sobi u kojoj se jelo, skicirajući, I lik koji je postao poznat kao Dama iz radijatora uobličen je na njegovom bloku za crtanje. Linč je taj lik prepoznao kao element koji je bio nužan kako bi se Henrijeva priča privela kraju, i na svoju radost, otkrio je da je radijator, koji je slučajno bio deo seta, projektovan tako da funkcioniše u priči. „Jesam morao na to da mislim dva dana. Dođe sreda i ja odem na stanicu, krijem se iza svog voza i čekam, i čekam, još dvadeset sekundi, čekam, i čekam, pet, četiri, tri, dva, jedan; izađem i ugledam ga preko puta kako izlazi iza voza, mahnemo i odemo. I to je bilo sve, i bio je to dobar osećaj, jer ga nisam izneverio. Tražio sam nešto, ali to nešto još nisam bio pronašao i jednoga dana razgovaram sa svojom sestrom telefonom i ona počinje da mi priča o transcendentalnoj meditaciji. Rekao sam: „Mantra! Moram da imam mantru.”

Spustio sam slušalicu i rekao Ketrin: „Hoćeš li da počneš da meditiraš sa mnom?”, a ona je rekla: „Svakako.” Rekao sam joj da zove i sazna gde bismo mogli da odemo i ona je slučajno pozvala Pokret za duhovnu obnovu. U Los Anđelesu, u to vreme, postojali su: Studentsko internacionalno meditacijsko društvo i SRM i moja sestra je u pravu kad kaže da je SRM bio savršeno mesto za mene. Čarli Lutes je držao uvodna predavanja; i Čarli je bio pravi čovek za mene zato što ga je zanimala duhovna strana meditacije nasuprot naučnoj. Hvala nebesima na Čarliju i Helen – oboje sam ih voleo i naučio tako mnogo od njih. Čarli bi video da imam rupe na košulji i dao bi mi košulje koje su za njega bile stare, ali koje su bile u dobrom stanju. Oni su se na neki način pomalo starali o meni. Čarli je voleo Maharišija i u početku je poprilično bio njegova desna ruka. Pre nego što je sreo Maharišija, međutim, Čarli se bavio svim i svačim i ponekad bi mi pričao priče za malu decu o raznim stvarima, recimo, jedne noći su ga pokupili vanzemaljci i odleteli s njim iz Los Anđelesa u Vašington, zatim nazad u Los Anđeles, i to sve u nekoliko minuta. Jedne večeri posle svog predavanja, rekao je: „Jesi li video?” Rekao sam: „Šta?” On je rekao: „Bio je ogroman anđeo u dnu sobe za vreme mog predavanja.”

Nije bio ćaknut, ali je naveliko bio na drugoj frekvenciji. Pre nego što su se Čarli i Helen preselili u Skotsdejl, otišli su u Vlodrop da posete Maharišija i on je rekao Čarliju: „Dođi i ostani sa mnom”, a Čarli je rekao: „Neko mora da se brine o našim psima.” Mahariši je samo indiferentno odmahnuo rukom. Mnoge ljude oko Maharišija Čarli je nervirao, ali Maharišija nije. On se uopšte nije uznemiravao. Nisam mario nimalo za meditaciju kad su Bitlsi meditirali, ali je potom bilo kao da je neko pritisnuo prekidač i nisam mogao da je se zasitim. Sve se u meni promenilo kad sam počeo da meditiram.

Samo dve nedelje od početka, dođe Pegi i kaže: „Šta se događa?” Rekao sam: „O čemu pričaš?”,  jer mogla je da misli na mnogo stvari. A ona je rekla: „Tvoj bes. Gde je nestao?” Obično sam bio stvarno neprijatan ujutru i ako mi cerealije nisu bile tačno kako volim, zagorčao bih Pegi život. Videla bi da počinjem da se budim i odjurila bi u market „Sanbi” na Sansetu i onda nazad kući sa cerealijama. Nisam bio srećan u to vreme i istresao sam se na njoj. Jednom sam pokazao Dorin Smolneš to što sam pisao pre nego što sam počeo da meditiram, a ona se rasplakala zato što je u tome bilo toliko besa. Kad sam počeo da meditiram, taj bes je nestao.

Pre nego što sam počeo s meditacijom, brinulo me je da li će me ona otupeti i nisam želeo da izgubim taj žar za pravljenje stvari. Otkrio sam da ti meditacija daje više žara za pravljenje stvari i više sreće u tom procesu i daleko veću oštrinu. Ljudi misle da je bes jedna oštrica, ali bes je slabost koja truje tebe i tvoje okruženje. Bes nije zdrav i nije dobar za odnose, to je sigurno. Preselio sam se u štale kad smo se Pegi i ja razišli, a to je bilo strava mesto. Zaključao bih se u Henrijevoj sobi i tamo sam voleo da spavam, ali na kraju sam morao da odem odatle i preselio sam se u jednu kućicu na Aveniji Rouzvud. Edmond Horn mi je bio gazda i moj stan je bio na kraju njegovog kolskog prilaza, pozadi. Ima jedna scena u Glavi za brisanje, s propalicom na klupi na autobuskoj stanici, i propalica nosi Edmondov džemper.

Edmond je imao oko šezdeset godina kad sam ga upoznao i bio je koncertni pijanista koji je putovao sa Geršvinom tridesetih godina. Bio je homoseksualac koji je doživeo starost od preko sto godina, a pošto nije imao dece, počeo je da kupuje imanja i na kraju je bio vlasnik mnogih mesta u zapadnom Holivudu. Bio je multimilioner, ali mu nije bilo stalo do novca; odeća mu je bila prljava i oblačio se kao propalica. Bio je cepidlaka i umeo je da bude loše volje i da se okomi na tebe, ali sam se ja s njim odlično slagao. Tolerisao je sve ono što sam ja želeo da toleriše i mislim da je smatrao da sam dobar stanar zato što sam radio razne stvari za njega. Instalirao sam mnogo bojlera za Edmonda i nekako sam voleo taj posao. Kad sam raznosio novine, uvek sam imao novine viška i ostavljao sam ih na Edmondovoj zadnjoj verandi, on je voleo da ih čita.
Ispred kuće mu je bio parkiran folksvagen, ali je imao karton od frižidera na krovu, a gume su mu bile ispucale i nikada ga nije vozio. Svuda je išao peške. Imao je običaj da skuplja kišnicu u nekim porculanskim posudama, koje bi unosio unutra i brijao je svoj pazuh kišnicom.

Knjigu „Soba za snove“ Dejvida Linča i Kristin Makene možete poručiti na sajtu izdavačke kuće Dereta, a koje su još poznate ličnosti isprobale transcendentalnu meditaciju i kakva su njihova iskustva možete doznati na našem blogu.